U današnje vreme deca koja su sportski aktivna vrlo često treniraju uporedo nekoliko sportova. Ovo je sjajna stvar iz nekoliko razloga.
Prvo, na ovaj način se zadovoljava potreba koju deca imaju za kretanjem, i to raznolikim kretanjem. Zbog savremenog načina života u gradovima, deca sve manje vremena provode napolju u spontanoj igri sa vršnjacima, pa je neophodno deci koja su u razvoju priuštiti što više mogućnosti za fizičkim aktivnostima.
Sledeća pozitivna stvar je ta što deca na organizovanim sportskim treninzima učestvuju u kolektivu, imaju proces socijalizacije sa vršnjacima i to u direktnom kontaktu. Na ovaj način se ublažavaju negativni uticaji „virtuelnog doba“ u kome je najveći deo interakcije vezan za društvene mreže i komunikaciju preko nekog od mobilnih uređaja. U sportskom kolektivu deca koja su na treningu već imaju zajednička interesovanja i mnogo je lakše formirati drugarski odnos.
U određivanju dinamike treninga, broja treninga u toku nedelje, trajanja treninga i obima (ukupna kilometraža i intenzitet) najvažniju ulogu igraju uzrast, pol, nivo na kom se trenira (da li je u pitanju škola plivanja, rekreativno plivanje za decu i za odrasle ili takmičarsko plivanje) i trenutno stanje plivača. Takođe, dinamika trenažnog procesa zavisi i od zadatih ciljeva koje želimo da postignemo.
U nauci o sportu poznat je termin „transfer sposobnosti“. Radi se o tome da će razvoj jedne vrste sposobnosti u jednom sportu ili sportskoj grani imati uticaj u na razvoj drugih sposobnosti koje dolaze do izražaja u nekom drugom sportu. Ovaj transfer može biti pozitivan i negativan. Pozitivan je ukoliko razvoj određene sposobnosti u jednom sportu (npr. skok u dalj u atletici) pozitivno utiče na sposobnost u drugom sportu (npr na skok šut ili dvokorak u košarci). Ovaj transfer je pozitivan iz aspekta povećanja mišićne snage koja se prenosi sa jedne sportske aktivnosti na drugu.
Negativan transfer bi bio npr učenje dvokoraka u košarci koje će proizvesti negativan transfer na učenje trokoraka u rukometu. U ovom slučaju radi se o koordinaciji, o ritmu izvođenja pokreta.
Transfer se, između ostalog, može odnositi na mišićnu snagu, gipkost i koordinaciju, na brzinu, izdržljivost, adaptaciju nervnog i endokrinog sistema i praktično sve što vežbamo će pozitivno ili negativno uticati na sve drugo.
Ovo je izuzetno opširna i, bar meni, zanimljiva tema i bilo bi nemoguće obraditi sve aspekte u jednom tekstu, pa ćemo navesti nekoliko osnovnih koji se odnose na plivanje.
Najpre, da vidimo kakav bi to plivač trebalo da bude. Na najvišem nivou postoje razlike u telesnoj kompozociji u odnosu na to koju tehniku plivač pliva i na kojoj distanci se takmiči (kratke, srednje ili duge) i o tome smo već pisali. Pozabavićemo se nekim opštim karakteristikama koje su lako uočljive i važe praktično za sve plivače.
Prvo, plivači su snažni gipki vitki i razgibani.
Opšta snaga dolazi do izražaja u plivanju, naročito u kraćim disciplinama. Trening snage će svakako imati pozitivan transfer na plivanje, ali se mora voditi računa o doziranju da ne bi došlo do gubitka gipkosti u mišićima i smanjene pokretljivosti. Takođe, povećanje mišićne mase nije poželjno jer može imati negativan transfer na plivanje. Oprezno sa tegovima.
Vežbe snage je potrebno uvek raditi kroz celu amplitudu pokreta uz obavezno rastezanje na kraju treninga.
Plivačka izdržljivost, tj razvoj kardio-vaskularnog sistema, „snaga pluća“ će imati
pozitivan transfer na sve sportove u kojima se trči (atletika, fudbal, rukomet i sl.). Interesantno je da se trkačka kondicija ne prenosi na plivanje, tj, pozitivan transfer sa atletike na plivanje iz aspekta izdržljivosti je minimalan ili zanemarljiv, dok je sa plivanja na trčanje veoma uočljiv.
Iz aspekta gipkosti i pokretljivosti, plivanje i trčanje se baš i ne slažu. Položaj npr stopala za vreme plivanja je u plantarnoj fleksiji (ispruženi prsti – kao u baletu, gimnastici i sl.) a kod atletičara većim delom u dorzalnoj fleksiji (zategnuti prsti unazad, kao opruga).
Slično je i sa fudbalom. Prilikom šutiranja lopte potrebno je da skočni zglob bude zategnut
i čvrst, a u plivanju baš suprotno, treba da bude opružen i labava, kao peraje. Takođe, velika razgibanost ramenog pojasa može biti problem kada plivač pređe na npr. kik boks. Sila se generiše na drugi način i drugačije se prenosi kroz telo. Za borilačke udaračke sportove neophodni su tvrđi mišići i veća gustina kostiju, a to nam sa druge strane pravi lošiju plovnost koja nije dobra za plivanje.
Moguć je veoma pozitivan transfer sa plivanja na npr brazilski džiu džicu, i svako borenje u parteru, baš zbog gipkosti, snage i razgibanosti koju dobijemo na plivanju.
Plivanje je sport bez rekvizita, bez naglih promena smera kretanja i bez kontakta, tako da se ne očekuje pozitivan transfer na sportove sa loptom kada je u pitanju koordinacija. Naprotiv, plivači važe za „nespretne sa loptom“ i lako će igrajući basket na betonu izvrnuti zglob.
Interesantna je stvar da po senzibilitetu, golman u fudbalu odgovara plivaču. Plivač ima skok na glavu a golman paradu, brzina reakcije se traži i kod jednog i kod drugog, poželjno je da budu visoki sa dugim rukama i nogama…
Da bi nastupile ovakve promene u telu i organizmu potrebne su godine upornog treniranja, i sve navedeno odnosi se na sportiste koji su dugo u procesu telesnog vežbanja i sporta. Nemojte se plašiti da će Vam dete nakon 3 meseca škole plivanja postati smotano za fudbal ili da će sa druge strane za jedno leto zbog plivanja porasti za glavu.
Takođe, važno je i ne odustajati od raznolikosti. Vrlo često deca koja dolaze na časove plivanja idu i na fudbal, džudo ili košarku. U mlađem uzrastu sportovi ne treba da se isključuju, već da se dopunjuju. Na nama trenerima je da prepoznamo koji su poželjni elementi iz svakog sporta korisni za svako dete i da ih koristimo na našim treninzima bez obzira kojom sportom se bavimo.
Postojanje negativnog transfera sa jedne aktivnosti na drugu ne znači da moramo da biramo (bar ne u mlađem uzrastu) već da moramo da uporedo razvijamo sve sposobnosti, pa i da, ako treba, kao plivači dominiramo ispod koša ili između stativa. 🙂
